More you might like
Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.
Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.
Zašto?
Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali
napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao
ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.
Da li je za to devojka bila imalo kriva?
Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo
potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali
okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci,
naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje
bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo,
pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja
i bez svesti.
Da li je devojka ostala sama?
Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim
nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz
koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.
Franc Kafka - Da je ne bih sreo (via svanaopachke)